Isaija 6

Isaijino viđenje slave Gospodnje i pozivanje da prorokuje.

1Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu. 2Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše. 3I vikahu jedan drugom govoreći:Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama;puna je sva zemlja slave Njegove.

4I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima. 5I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.

6A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima, 7i dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se.

8Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene. 9A On reče: Idi, i reci tom narodu:Slušajte ali nećete razumeti,gledajte ali nećete poznati.

10Učini da odeblja srce tom narodui uši da im otežaju,i oči im zatvori,da ne vide očima svojimi ušima svojim da ne čujui srcem svojim da ne razumejui ne obrate se i ne iscele. 11A ja rekoh:Dokle, Gospode?A On reče:Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnikai kuće da budu bez ljudi,i zemlja dokle sasvim ne opusti, 12I dokle Gospod opravi daleko ljudei bude sama pustoš u zemlji. 13Ali će još biti u njoj desetina,pa će se i ona zatrti;ali kao hrast ili brest,kojima i kad zbace lišće ostaje stablo,tako će sveto seme biti njeno stablo.