Dela apostolska 8

Savle goni hrišćane. Filip propoveda u Samariji. Simon vračar. Obraćanje caričinog blagajnika iz Etiopije.

1Savle pak beše pristao na njegovu smrt. A u taj dan postade veliko gonjenje na crkvu jerusalimsku, i svi se rasejaše po krajevima judejskim i samarijskim osim apostola. 2A ljudi pobožni ukopaše Stefana i veliki plač učiniše nad njim. 3A Savle dosađivaše crkvi, jer iđaše po kućama, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu.

4A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč. 5A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. 6A narod pažaše jednodušno na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše: 7Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. 8I bi velika radost u gradu onom.

9A beše jedan čovek, po imenu Simon, koji pre čaraše u gradu i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko; 10na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja. 11A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše. 12Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. 13Tada i Simon verova, i krstivši se osta kod Filipa; i videći dela i znake velike koji se činjahu divljaše se vrlo.

14A kad čuše apostoli koji behu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana. 15Koji sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetog; 16jer još ni na jednog ne beše došao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. 17Tada apostoli metnuše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetog. 18A kad vide Simon da se daje Duh Sveti kad apostoli metnu ruke, donese im novce 19govoreći: Dajte i meni ovu vlast da kad metnem ruke na koga primi Duha Svetog. 20A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. 21Nema tebi dela ni iseta u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. 22Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvog. 23Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde. 24A Simon odgovarajući reče: Pomolite se vi Gospodu za mene da ne naiđe na mene ništa od ovog što rekoste.

25Tako oni posvedočivši i govorivši reč Gospodnju vratiše se u Jerusalim, i mnogim selima samarijskim propovediše jevanđelje.

26A anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je. 27I ustavši pođe. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu, 28pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju. 29A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima. 30A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš? 31A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim. 32A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo:Kao ovca na zaklanje odvede se,i nem kao jagnje pred onim koji ga striže,tako ne otvori usta svojih.

33U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov.A rod Njegov ko će iskazati?Jer se Njegov život uzima od zemlje.

34Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugog? 35A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo. 36Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim? 37A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. 38I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. 39A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se. 40A Filip se obrete u Azotu; i prolazeći propovedaše jevanđelje svima gradovima, dok ne dođe u Ćesariju.